Ogataj-kan
| Ogataj-kan | |
|---|---|
|
| |
| Datum rođenja | oko 1186. |
| Datum smrti | 11. decembar 1241. |
| Titula | Veliki kan mongolske imperije |
| Period | 13. septembar 1229. - 11. decembar 1241. |
| Prethodnik | Džingis-kan |
| Naslednik | Gujuk-kan |
| Poreklo i porodica | |
| Dinastija | Boridžigin |
| Otac | Džingis-kan |
| Majka | Borte |
| Supružnik | nepoznata, Toregene |
| Deca | Gujuk-kan, Kuden, Hoču, Kaši, Kadan |
Ogataj-kan ili Ogodaj-kan (oko 1186 — 11. decembar 1241) bio je sin Džingis-kana i veliki kan mongolske imperije (13. septembar 1229 — 11. decembar 1241). Uz pomoć svoje ljubaznosti i velikodušnosti Ogataj je uspeo da očuva carstvo, pa čak zbog svojih sposobnosi i da ga proširi. Za vreme njegove vladavine Mongolsko carstvo je bilo najveće. Prostiralo se od Koreje na istoku, do Ugarske na zapadu i od južne Rusije na severu do, Horezmijskog carstva na jugu.[1] Njegova osvajanja donela su političku stabilnost celom carstvu. Za vreme njegove vladavine razvila se trgovina sa Evropom, sa kojom se načešće trgovalo svilom. Ogataj je bio jedan od retkih vladara koji su bili pismeni.
Učestvovao je u prvim osvajanjima svog oca Džingis-kana, ali posle ranjavanja na Halahaldžin pesku 1203. godine, kada je Džingis poražen, život mu je spasao Džingisov usvojeni sin Borokula. Iako je već bio oženjen, Džingis ga je 1204. godine venčao sa Toregenom, kćerkom Tohtoa, vladara Merkita. Godine 1206. Ogataj je imenovan za zapovednika u dolini reka Emil i Hobok. Ogataju je na toj dužnosti pomagao Ilugei koji je bio zadužen i za Ogatajovo obrazovanje.
U novembu 1211. godine Ogataj je poslat sa svojom braćom u pohod protiv dinastije Đin. U tom pohodu Ogataj je opustošio Hebej, a onda su se 1213. godine povlačili kroz severnu oblast Šansi. Za mongolskom vojskom krenula je koneska vojska iz Ordosa, ali pratila ih je do granice sa zapadnim carstvom Sja i tada se i ona povukla.
Ogataj je sa svojim bratom Čagataiom napao istočna Horezmijska područja. Posle pljačke grada Otrara i masakriranja njegovih stanovnika. Pred kraj 1219. godine opseli su grad Urgenč, a početkom sledeće godine im se pridružio brat Žu-Či, ali Čagatai i Žu-Či nisu bili složni. Zbog toga je Džingis bio primoran da imenuje Ogataja za glavnog zapovednika vojske, koja je opsedala grad. Grad je pao 1221. godine, ali posle toga je izbila pobuna, koji je Ogataj ugušio.
Džingis je umro 1227. godine, a njegov prvenec Žu-Či još ranije, pa ga je Ogataj, po njegovoj želji i posle odluke na kurultaju Kadoe Aralu na reci Kerulen, nasledio. Ogataj u stvari nije bio pravi vladar jer se sva vlast nalazila u rukama njegovog mlađeg brata i regenta Toluja, koji je zbačen 13. septembra 1229. godine. Tada se Ogataj krunisao i postao je pravi mongolski vladar Mongolskog carstva. Čagatai nije smatrao Ogataja za pravog vladara nego Toluja.
Džingis-kan je Horezmijsko carstvo pokorio 1226. godine, ali kada otišao u rat protiv carstva zapadnih Ksia sin poginulog horezmijskog vladara Ala ad-Dina Muhameda II, Dželal ad-Din Mankburni je digao ustanak. Dve armije su poslate da pomognu Mankburnijevim neprijateljima. Jedna je poražena u bici kod Damgana, dok je druga odnela Pirovu pobedu u bici kod Isfahana, ali ta pobeda nije iskorištena, već je kampanja zaustavljena.
Tu kampanju je odlučno nastavio Ogataj. On je skupio od 30 do 50.000 vojnika i na njihovo čelo postavio generala Čormagana iz Buhare. Ova vojska je 1230. godine bez otpora tamošnjih stanovnika osvojila Veliki Horasan. Posle toga napala je Horezmijsko carstvo u Avganistanu, a u jesen osvojila Mazandaran. Kada je stigla do grada Raja vojska se odmorila i tu napravila kamp da bi tu ostala preko zime. Za to vreme deo vojske je poslat da osvaja ostale delove severne Persije. Godine 1231. Mongoli su osvojili gradove Kom i Hamadan, dok su im se predale pokrajune Fars i Kerman. Dok su Mongoli osvajali Horezmijsko carstvo Mankburni je osvajao Kabul, Gazni i Zavulistan, ali za mongolsko osvajanje Horezmijskog carstva je okrivljen Mankburni i proteran u Evropu. Ubrzo potom i poslednji horezmijski grad je pao pod mongolsku vlast.
Ogataj je po dolasku na vlast poslao vojsku da pokori Povolšku Bugarsku, ali je poražena na reci Uralu, ali je osvojila gornju dolinu Urala. Posle toga 1229. godine vojska se povukla, ali se vratila 1232. godine i pokorila jugoistočnu Baškiriju i okupirali južne delove Povolške Bugarske. Na velikom kuraltaju u Karakorumu Mongoli su odlučili da svoje najbolje generale iz Kine i Arabije prebace u Povolšku Bugarsku. Predvođeni Batu-kanom, Mongoli su sa 300.000 ljudi napali Povolšku Bugarsku. Jedan njihov deo od od oko 150.000 ljudi je osvojio grad Bilar, koji je branio Mir-Gazi sa oko 30.000 ljudi od kojih su svi izginuli, dok je kod Mongola bilo malo žrtava. Za to vreme ostali deo vojske je osvojio gradove Bulgar, Suvar, Žukotin... Svi povolški Bugari su ili ubijeni ili odvedeni u roblje. To je bio kraj Povolške Bugarske, koja je priključena Mongolskoj provinciji Zlatnim hordama.
Dok se vodio rat u Persiji, Ogataj je sa jednim svojim generalom po imenu Dokulku vodio rat protiv dinastije Đin. Dokulku je krajem 1230. godine žestoko porazio dinastiju Đin u jednoj bici. Ogataj je smatrao da tu pobedu treba do kraja iskoristiti, pa se i on pridružio Dokulku. Uskoro im se pridružio i Toluj. Po Ogatajevom naređenju napadnuta je i opljačkana oblast Šansi.
Posle toga kampanja je neko vreme zaustavljena, ali nastavila se u jesen 1231. godine. U ovoj kampanji Mongoli su osvojili Henan. Ubrzo posle toga opsednuta je prestonica dinastije Đin grad Kajfeng, koji su osvojili 1232. godine. Ogataj je ubrzo posle toga otišao natrag na sever ostavljajući vojsku pod zapovedništvom svojih generala. Ubrzo posle toga vojska je osvojila nekoliko gradova. Dinastija Song je obećala pomoć dinastiji Đin, ali pomoć je zakasnila, a za to vreme osvojeni su preostali gradovi dinastije Đin Luojang i Sjan. Do februara 1234. godine sva teritorija dinastije Đin bila je mongolska.
Istočno carstvo Sja je podržavalo pobunu protiv Mongolske vlasti u južnoj Mandžuriji, koju je Ogataj ugušio 1233. godine i osvojio istočno carstvo Sja. Posle toga ugušio je i pobunu Tunguza u severnoj Mandžuriji 1237. godine.
Godine 1232. Mongoli pod generalom Čormaganom su napali Kavkaz. Prvi otpor im je dao grad Gandža, ali njega su zauzeli 1235. godine uz pomoć katapulta i ovna. Nakon pobede povukli su se u grad Erbil da se odmore i oporave. Tražili su pojačanje, koje je Ogataj na kraju poslao pod zapovedništvom Tolujevog sina Mongke-kana. Mongke je 1238. godine napao severni Kavkaz i tako omogućio Čormaganu da osvoji Jermeniju i grad Tbilisi. Posle toga pao je bogat Mankburnijev grad Lorhe, iz koga je Mankburni sa porodicom pre opsade pobegao ostavljajući Hasan Dželala da komadnuje odbranom grada. Mongoli nisu uspeli da osvoje grad. Za to vreme Mongke je prodirao ka Gajanu u kome je na vlasti kao knez bio neki Avak. U bici je mongolski komandant Tohta izvršio pokolj Avakovih ljudi i opkolio ostale preživele. Avak se nda predao. Posle oporavka u Gruziju se posle ovog događaja vratio Čormagan. Do 1240. godine on je prisilio gruzijske plemiće da se predaju. Tada je celo Zakavkazje palo pod mongolsku vlast.
Godine 1224. godine ubijen je mongolski izaslank u Koreji, jer je odbio da plaća danak Koreji. Godine 1231. Ogataj je poslao svog generala Sarataia da bi osvetio izaslanika. Korejski kralj Gojong nije hteo rat, pa se predao. Međutim, kada su se u leto Mongoli povukli iz Koreje, Čoe Vu je iz Kaesonga premestio prestolnicu na ostrva Kanhvado. U međuvremenu Sarataieva vojska se izgubila, a sam Saratai je pogođen sa strelom i od te rane umro.
Godine 1234. počeo je novi Mongolski pohod protiv Koreje. Sada je vođa mongolske vojske u pohodu bio general Danku. U ovom pohodu Mongoli su potpuno porazili korejske generale i osvojili 40 gradova. Kada je Gojong 1238. godine ponovo pitao za mir, Ogataj je zahtevao da Gojong dođe kod njega lično. Umesto toga Gojong je poslao taoce. Do mira je došlo 1241. godine, kada je ogataj odredbama mira morao da uzme nekoliko korejaca za svoju kešiksku gardu.
Godine 1235. Ogatajovi sinovi su sa 450.000 ljudi napali dinastiju Song. Prodrli su do gradova Čengdua, Sjangjang i reke Jangcekjang, ali morali su da se povuku zbog klime i zbog toga što je u trupama dinastije Song bilo 1 500.000 ljudi. U toj ekspediciji umro je Ogatajov sin Hoču. Godine 1240. Ogatajov sin Kuden je sa 30.000 ljudi napao Tibet. Uskoro su Kinezi ubili mongolske izaslanike. Ovaj rat protiv dinastije song se završio tek posle Ogatajove smrti 1245. godine.
Godine 1235. Mongoli su napali Kašmir i sa lakoćom osvajali gradove na kraju im se predao Kašmirski vladar Otoči njegov brat Namo. Godine 1241. Ogataj je imenovao Dajira Gazni i svog generala Mengetu za zapovednike grada Kunduza. Pred kraj 1241. godine Mongolski zapovednici doline Inda pod zapovedništvom Dajira su opseli važan grad Lahor. Dajir je umro u jurišu protiv grada 30. decembra 1241. godine. Taj juriš je ipak bio uspešan jer su Mongoli osvojili grad.
Batu-kan je 16. decembra 1237. godine opseo grad Rjazanj, prestolnicu istoimenog vojvodstva. Grad je branio Jurij Igorevič, koji se predao 21. decembra. Tada je sravljen sa zemljom i skoro svi njegovi stanovnici su poubijani. 1. januara 1238. godine kod grada Kolomne Mongolima se suprotstavio novgorodski knez Vsevolod Urevič, knez Kolomne Roman Ingvarevič i vladimirsuzdaljski vojvoda Ermej Glebovič sa oko 12 500 vojnika. Batu-kan je uz pomoć Subataja i Kiul-kana i oko 60.000 vojnika porazio Ruse u toj bici, ali Kiul je poginuo. Već početkom februara bio je opsednut grad Vladimir prestolnica vojvodstva Vladimir-Suzdalj. Grad je branio Vsevolod Urevič i Petar Osliadiukovič. Odbrana grada je bila neuspešna i grad su osvojili mongoli predvođeni Subataiem i Batu-kanom. Ubrzo posle toga zapovedništvo nad Mongolskom vojskom u Rusiji dobio je Burundai. 21. februara opsednut je od starane Mongola novgorodski grad Toržok. 4. marta u Jaroslavsoj oblasti na reci Sit, Mongole je napao vladimirsuzdaljski vojvoda Jurij II. Burundai je u ovoj bici imao velike gubitke, ali uspeo da pobedi i izvrši pokolj cele Jurijeve vojske zajedno sa Jurijem. Grad Toržok je pao 5. marta. U martu Batu-kan je sa Subatajem opseo grad Kozelsk, koji je branio černigovski knez Vasilije. U maju Mongoli su počeli da prodiru u grad, ali stanovnici su im dali žestok otpor, pa je u tom prodoru u grad poginulo 4 000 Mongola. Razjareni Batu-kan je sravni grad sa zemljom i poklao njegove stanovnike. Posle toga nije bilo većih otpora protiv Mongola u Rusiji. Mongoli su osvojili grad Černigov, gde su zatekli veći otpor i grad Magas. U jesen 1240. godine Batu-kan i Subatai su opseli Kijev, koji je branio galicijskovolinijski knez Dimitrije. Ogromna mongolska vojska je u 6. decembra porazila 1 000 branitelja grada i upala u grad. Pobila je sve branitelje, 47 000 civila i opljačkala grad. Uskoro je Velika Kneževina Litvanija osvojila ruski grad Minsk, a Novgorodska republika je postala mongolski vazal.
13. februara 1241. godine mongolski general Bajdar i ogatajov sin Kadan su opljačkali poljski grad Sandomjež i pobili dosta poljskih vitezova koji su branili grad. Istog dana krakovski vojvoda Vladimir je sa svojih 1 500 vojnika pružio otpor Mongolima u blizini sela Tursko-Velke. U toj bici 1 000 Mongola generala Bajdara je uz velike gubitke porazilo Poljake i njih 800 su pobili. Istog dana Kadan je sa 10.000 ljudi naišao na treći otpor tog dana i to kod sela Terčeka, gde je uspeo da lako porazi Poljake i nastavi prodor u Poljsku. 18. marta Bajdar je dalje prodirući u Poljsku stigao do grada Hmjelnjika gde su naišli na žestok otpor od nekoliko hiljada ljudi pod vođstvom Vladimira i vojvode Sandomježa, Pakoslava. U poljskoj vojsci je bilo mnogo žrtava, a među njima su bili Vladimir i Pakoslav. 20. marta je došlo do bitke kod Raćiboža, gde je rađiboški i opolski knez, Mješko II Debeli, pobedio malobrojne Mongole i pobio njih 400. 22. marta Mongoli su opseli Krakov, koji je pao 28. marta, posle pokolja Poljskih vitezova. Mongoli su tada uništili većinu grada. Početkom aprila poljaci iz Šlezije i Malopoljske predvođeni Vladislavom Opolskim pružili su otpor Mongolima kod Opole, ali su poraženi. Poljaci, Templari, Hospitalci, Sveto rimsko carstvo, Moravska marka, Bavarsko vojvodstvo i Tevtonski red su sklopili savez protiv Mongola. Njihovu vojsku vodio je veliki poljski knez Henrik II Pjast, Mješko Debeli i Boleslav Moravski. U toj vojsci su svi strani vitezovi bili pešadinci, bilo je poljskih regruta, plećenika i bavarsih rudara. U celoj vojsci je bilo oko 6 500 vitezova, dok je u mongolskoj vojsci bilo oko 14 000 konjanika, od kojih su većina bili strelci sa konja. Mongoli su bili pod zapovedništvom Bajdara, Kadana i Orda-kana. 9. aprila između ovih vojski došlo je do bitke kod Legnice u kojoj su Mongoli do nogu potukli hrišćane. To je bio poslednji poljski otpor.
Posle ovoga Mongoli su napali Ugarsku, ne dočekavši nikakav otpor do reke Hornad. Odatle su krenuli na jug i doprli do sela Muhi. Tu su 11. aprila se 50.000 Mongola, većinom konjanika pod vođstvom Subudaja i Batu-kana sukobili sa Ugarima i templarima pod zapovedništvom ugarskog kralja Bele IV, kojih je bilo više od 25 000. Ugari su izgubili bitku, u kojoj je pobijeno oko 20.000 njih. Kraljev brat Koloman je u bici bio ranjen, pa je umro u Čazmi. Bela je pobegao u Hrvatsku, gde je zvao austrijskog vojvodu Fridriha II Svadljivi, ali onda se pošto mu pomoć nije stigla sklonio u Zagreb. 18. juna se obratio papi Grguru IX, ali on je bio na strani Mongola. Za to vreme Mongoli su porazili Ugarsku vojsku u bici kod Kronštata i Hermanštata i time pokorili Erdelj, dok je drugi odred osvojio Peštu. Od svih mesta u Ugarskoj naročito je bio opljačkan Veliki Varadin. Batu-kan je Belu jurio do Drave, a onda je Belu jurio Kadan. Bela je morao da beži iz Zagreba, koji su posle njegovog bega Mongoli opljačkali.
Ugarski kralj se sklonio u u Dalmaciju u tvrdi grad Trogir. Kadan je krenuo za njim, ali je poražen pod Klisom, pošto nije imao flote, a ni opsadnih sprava. Nije mogao da da ponovao napadne grad, jer su mu stigle vesti o pobuni u Rusiji i Batu-kanova naredba da se povuče. Ovaj put krenuo je drugim putem, kroz Bosnu, Srbiju i Bugarsku. U ovom pohodu stradali su gradovi Svič, Drivast, Kotor i celo Kosovo. U Srbiji su načinili malu štetu, ali su u Bugarskoj izazvali potpunu pometnju, jer je u junu te godine umro bugarski car Jovan Asen II, nasledio ga Koloman I, koji nije bio dovoljno sposoban za vladara. U pljačkanju Bugarske, Kadanu se pridružio i Batu-kan, ali Koloman je da bi se spasao postao mongolski vazal. Zbog velikih stradanja svojih vojnika, Kadan je morao da se brzo povuče i to bez pljačkanja. Celo to leto Mongoli su učvršćivali svoju vlast u Ugarskoj, a tek u jesen rat se nastavio, a cilj tog nastavka rata bilo je osvajanje Panonije. Mongoli su u ovom delu rata postigli velike uspehe, čak su izašli na Jadransko more kod Dalmacije i prodrli do Beča.
U kasnu jesen Ogataj se pridružio Batu-kanu u Evropi i zajedno sa Batuom hteo da izvrši opsadu Beča, ali je umro na tom putu 11. decembra.
Posledice njegove smrti bile su: povlečenje Batu-kana iz Evrope i slabljenje država zbog odcepljivanja Zlatnih hordi od Mongolskog Carstva. Sve, od strane Mongola, pokorene države Evrope, osim Rusije, su se posle ovog događaja oslobodili. Ogataja je u sačuvanim delovima imperije nasledio sin Gujuk-kan.
- ↑ John Joseph Saunders The History of the Mongol Conquests, p.74
- Amitai-Preiss, Reuven, The Mamluk-Ilkhanid War, 1998
- Chambers, James, The Devil's Horsemen: The Mongol Invasion of Europe
- Hildinger, Erik, Warriors of the Steppe: A Military History of Central Asia, 500 B.C. to A.D. 1700
- Morgan, David, The Mongols, ISBN 0-631-17563-6
- Nicolle, David, The Mongol Warlords Brockhampton Press, 1998
- Reagan, Geoffry, The Guinness Book of Decisive Battles, Canopy Books, New York (1992)
- Saunders, J.J., The History of the Mongol Conquests, Routledge & Kegan Paul Ltd, 1971, ISBN 0-8122-1766-7
- Sicker, Martin, The Islamic World in Ascendancy: From the Arab Conquests to the Siege of Vienna, Praeger Publishers, 2000
- Soucek, Svatopluk, A History of Inner Asia, Cambridge, 2000
- Medieval History: Mongol Invasion of Europe
- The Islamic World to 1600: The Golden Horde Arhivirano 2010-11-13 na Wayback Machine-u
| Prethodnik: Džingis-kan, Toluj (regent) |
Veliki kan mongolske imperije (1227/1229—1241) |
Nasljednik: Gujuk-kan, Toregene (regent) |