Педро III од Арагона
| Педро III од Арагона | |
|---|---|
| |
| Педро III на минијатури | |
| Арагонски краљ | |
| Владавина | јул 1276. - 1285. |
| Претходник | Јаиме I од Арагона |
| Насљедник | Алфонсо III од Арагона |
| Сицилијански краљ | |
| Владавина | 1282. - 1285. |
| Претходник | Карло I Анжујски |
| Насљедник | Јаиме II од Арагона |
| Супруга | Цонстанза од Сицилије |
| Дјеца | Алфонсо III од Арагона Јаиме II од Арагона Исабел Арагонска Федерицо II од Сицилије Виоланте Арагонска |
| Династија | Барцелона |
| Отац | Јаиме I од Арагона |
| Мајка | Виоланте од Угарске |
| Рођење | 1239. Валенциа |
| Смрт | 1285 Виллафранца дел Панадес |
Педро III од Арагона (Валенциа, 1239. - Виллафранца дел Панадес, 11. новембар 1285. познат и као Педро Велики био је арагонски краљ од 1276. кад му је умро отац Јаиме I и сицилијански краљ од 1282. до своје смрти 1285.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је као син арагонског краља Јаимеа I - Освајача и Виоланте (кћери угарског краља. Још од 1243. је одређен да буде пријестолонасљедник, годину дана након очева тестамента из 1253. почео је користити титулу крунски принц, а 1257. је постављен за генералног прокуратора.[1]
На тој функцији се истакао као оштар противник анархије и самовоље локалних племића. Након посљедњег тестамента свога оца 1262. написаног након смрти старијег полубрата Алфонса, добио је Круну Арагона (Каталонију, Арагон и Валенцију, док је његов брат Јаиме (Јаиме II од Маллорце) добио Балеаре , Грофовију Роуссиллон и Монтпеллиер, што је силно разљутило Педра, али се морао повиновати очевој вољи.[1]
Педро се 1262. оженио са Цонстанзом од Сицилије кћерком Манфреда краља Сицилије из Династије Хохенстауфен, па се због тог сматрао законитим претендентом на сицилијански трон.[2] Кад је 1282. избила побуна на Сицилији - позната као - Сицилијанска вечерња, Педро се искрцао на оток и помогао устаницама, да протјерају Анжувинце. Затим се у Палерму окрунио за сицилијанског краља, успркос томе што су папа Мартин IV. и Гвелфи били против тога.[2]
Та његова сицилијанска авантура није примљена добро ни у матичној Круни Арагона, нарочито у круговима вишег племства и њиховој Униóн Арагонеса, која га је због тог присилила да им да неке привилегије које им је дао његов отац - Фуерос де Арагóн (Арагонска права), чак и да се одрекне неких Краљевских прерогатива.[2]
Љутити папа Мартин IV. покренуо је против њега Арагонски крижарски рат па је 1285. француски краљ Пхилиппе III кренуо војском на њега, али га је Педро катастрофално поразио. Убрзо након тог је умро.[2]
Педро је био познат по великом стасу и физичкој снази, његови насљедници су такођер постали познати владари; Алфонсо III од Арагона, Јаиме II од Арагона и Федерицо II од Сицилије.[2]
Извори
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]
| Претходник: | Арагонски краљ (1276. - 1285.) | Насљедник: |
| Јаиме I од Арагона | Алфонсо III од Арагона |
| Претходник: | Сицилијански краљ (1282. - 1285.) | Насљедник: |
| Карло I Анжујски | Јаиме II од Арагона |