Prva zemaljska konferencija KPJ

Prva zemaljska konferencija Komunističke partije Jugoslavije održana je od 3. do 17. jula 1922. godine u Beču. Ovo je zapravo bio prošireni sastanak 22 člana Zameničkog izvršnog odbora i Izvršnog odbora KPJ u emigraciji, kasnije nazvan Prvom zemaljskom konferencijom.

Na toj konferenciji došlo je do oštre polemike u ocijeni poraza Partije u zemlji nakon Obznane i o njenoj nacionalnoj politici. Stvorena su dva potpuno oprečna stava koji su se kasnije razvili u frakcije.

Rad Konferencije

Sima Marković, šef partije u vreme konferencije.

Nakon zabrane delovanja KPJ i prelaska u ilegalu, jedan deo članstva smatrao je da u uslovima ilegale treba delovati unutar legalne političke stranke. Tok Konferencije pokazao je da su se u rukovodstvu KPJ počela oblikovati dva suprotstavljena shvatanja o idejnoj i organizacionoj izgradnji ilegalne revolucionarne partije i njenoj politici.

Došlo je do sukoba oko toga treba li da se raspravlja o uzrocima poraza koji je KPJ pretrpela, kao i povodom izbora novog rukovodstva. Ispoljile su se i razlike u oceni političke situacije u Jugoslaviji i u programskim stavovima koji bi iz toga proizlazili. Kosta Novaković, Pavle Pavlović i još neki delegati tražili su da Konferencija ispita uzroke koji su doveli do razbijanja KPJ, smatrajući da ona može da se obnovi samo ako se sagledaju uzroci njenog poraza i promeni politika. Takođe su zahtevali da partijsko rukovodstvo bude u Jugoslaviji, a ne u inostranstvu.

Kosta Novaković je u duhu Trećeg kongresa Kominterne smatrao da evropski kapitalizam proživljava opštu krizu, te da KPJ mora iskoristiti sva socijalna i nacionalna nezadovoljstva u Kraljevini SHS za formiranje jedinstvenog fronta protiv režima. S druge strane, Sima Marković je smatrao da je KPJ imala ispravnu politiku i da nije razbijena pod udarcima klasnog neprijatelja, nego se „u redu povukla“. Polazio je od ocene da se ne može očekivati brza promena vlasti u Jugoslaviji, da je revolucija privremeno odložena, te da KPJ treba svoje parole i zahteve ograničiti na ustavne promene kojima bi se ukinula najreakcionarnija obeležja političkog sistema, što bi ubrzalo proces unutrašnje klasne diferencijacije i stvaralo uslove za razmah klasne borbe. Ocene i pogledi Sime Markovića dobili su podršku većine sudionika Konferencije pri usvajanju rezolucija i izboru novog rukovodstva KPJ.

Na Konferenciji su u Centralno partijsko veće bili izabrani Sima Marković, Ljuba Radovanović, Lazar Stefanović, Mihailo Todorović, Đuro Đaković, Lovro Klemenčič, Slavko Kaurić, Milorad Barajević i Dragutin Bukvić. Izvršni komitet Kominterne potvrdio je odluke Konferencije, uz neke izmene u sastavu partijskog vođstva (umesto Klemenčiča i Kaurića, koji su bili protiv osnivanja ilegalnih partijskih organizacija, u rukovostvo je bio imenovan Triša Kaclerović).

Posledice

Neslaganja o bitnim pitanjima razvitka jugoslovenskog komunističkog pokreta pokazala su se i u radu Centralnog partijskog veća. Na osnovi izveštaja većine i manjine u rukovodstvu KPJ i pisma Centralne uprave SKOJ-a o tim idejnim razlikama raspravljala je i posebna komisija Četvrtog kongresa Kominterne u novembru 1922, koji je doneo posebnu rezoluciju o „jugoslovenskom pitanju“. Opredeljujući se prema glavnom sporu na Prvoj zemaljskoj konferenciji KPJ (o uzrocima poraza KPJ), Kongres je ocenio da uništenje KPJ treba ipak u velikoj meri pripisati njenoj unutrašnjoj slabosti, koju je video u ozbiljnim greškama i propustima partijskog vođstva, poput pasivnosti revolucionarne inicijative, odsutnosti ilegalne partijske organizacije, nesposobnosti odbrane od belog terora i ostalo.

Rascep vodećih drugova na Konferenciji bio je, po oceni Kominterne, izazvan isključivo uzrocima ličnog karaktera. U odnosu prema dokumentima Konfenrecije nisu uočavana bitna razmimoilaženja između partijske većine i manjine, te je zaključeno da nema nikakvih razloga da se jugoslovenska partija razbija na frakcije koje bi s nazivale većinom i manjinom i zahtevalo se da se to jedinstvo sačuva i ubuduće.

Literatura

• Istorija Saveza komunista Jugoslavije. „Komunist“, „Narodna knjiga“, „Rad“, Beograd 1985. godina.