Gilda Mudri

Sveti Gilda Mudri
Statua Sv. Gilde u Morbijanu u Bretanji
Lični podaci
Datum rođenja	oko 500.
Mesto rođenja	Dambarton, kraljevstvo Stratklajd,
Datum smrti	oko 570.
Mesto smrti	Île-d'Houat,

Gilda (oko 500- oko 570), poznat i kao Sveti Gilda Mudri, bio je klirik i istoričar. Predstavlja jednog od najbolje poznatih duhovnika iz 6. veka sa Britanskih ostrva. Poznat po učenosti i književnom stilu u srednjem veku je prozvan Gilda Mudri (lat. Gildas Sapiens). Njegovo najpoznatije delo je O propasti i osvajanju Britanije (lat. De Excidio et Conquestu Britanniae), koje prati istoriju postrimske Britanije, i jedini je obimniji izvor o ovom periodu koji je nastao nedugo posle događaja koje opisuje.

Biografija

Postoje dve različite verzije Gildinog žitija, starije, koje je napisao anonimni monah u 9. veku, i mlađe, koje je napisao Karadog iz Lanfarkana sredinom 12. veka. Ipak, dva žitija su međusobno kontradiktorna tako da su pojedini istoričari smatrali da se odnose na dve različite ličnosti tj. da su postojala dvojica različitih svetaca sa istim imenom. Danas je preovladalo mišljenje da je postojao jedan Sv. Gilda, a da su razlike u žitijima nastale jer su oba spisa nastala u različito vreme, vekovima od Gildine smrti i da odražavaju različite tradicije, pošto je ranije napisano u Bretanji, a poznije u Engleskoj. Smatra se i da je Žitije iz Risa, pisano u 9. stoleću, verodostojnije.

Oba žitija se slažu u tome da je Gilda rođen na obali reke Klajd, u današnjoj Škotskoj, i da je bio poreklom iz kraljevske porodice. Odrekao se vladarskog nasleđa i okrenuo monaškom životu, postao je poštovani učitelj, misionar koji je mnoge preobratio u hrišćanstvo, osnovač brojnih manastira u Britaniji i Irskoj. Pre nego što se povukao u pustinjački život otišao je na hodočašće u Rim. Sastavio je značajan istoriografski spis O propasti i osvajanju Britanije.

Izvor Sv. Gilde u Sen Žilda d' Ris (fr. Saint-Gildas-de-Rhuys), Morbijan u Francuskoj.

Žitije iz Risa (9. vek)

Starije žitije Sv. Gilde sastavio je nepoznati kaluđer u 9. veku manastiru u Risu u Bretanji koji je sam Gilda osnovao. Prema ovom izvoru Gilda je bio sin kralja Kauna, vladara Stratklajda, u Hen Ogledu (Stari Sever), u britskom regionu u severnoj Britaniji. Imao je četvoricu braće, pri čemu je Kuilum nasledio oca na prestolu, dok su se preostala braća zamonašila. Gilda je kao dečak bio poslat u manastir Sv. Teodosija u Glamorganu gde se školovao pod nadzorom opata Hildutija u društvu Sv. Samsona iz Dola i Sv. Pavla iz Leona. Njegov učitelj Hildutije bio je veoma brižan i podučavao ga je revnosno. Gilda je učio slobodne veštine i poznavanje Sv pisma, ali je na kraju izabrao bogoslovlje i, uprkos plemenitom poreklu, posvetio se duhovničkom životu.

Pošto je završio školovanje, Gilda je otputovao u Irsku gde je rukopoložen za sveštenika. Kasnije se vratio u svoju postojbinu u severnoj Britaniji gde je uspešno radio kao misionar na preobraćenju mnogobožačkih plemena. Tada ga je vrhovni kralj Irske Ajnamerik (566-569) zamolio da se vrati u Irsku i da uspostavi red u okviru lokalne hrišćanske crkve, kao i da ponovo učvrsti hrišćanstvo na ostrvu. Gilda se odazvao pozivu i proputovao je Irsku. Uzput je preobraćao stanovništvo, gradio crkve i osnivao manastire. Zatim je otputovao u Rim i Ravenu, gde je izveo mnoga čuda, recimo u Rimu je ubio zmaja. Iako je prvobitno planirao da se vrati u Britaniju, naselio se na ostrvu Hout, nedaleko od obale Bretanje. Tu je vodio pustinjački život. U to vreme propovedao je i bremenitoj Noniti, majci Sv. Davida Velškog.

Na kraju, Gildu su pronašli oni koji su želeli da im bude učitelj, tako da je u Bretanji osnovao manastir. Na obali reke Blave osnovao je kapelu za molitvu, koja je prerasla u manastir Sv. Gilde u Risu (fr. Saint-Gildas-de-Rhuys). Fragmenti Gildinog pisma otkrivaju da je sastavio i monaško pravilo koje nije bilo strogo kao pravilo Sv. Davida. Deset godina po napuštanju Britanije napisao je epistolarnu knjigu u kojoj je iskritikovao petoricu britanskih kraljeva. Umro je i Risu 29. januara. Njegovo telo je, u skladu sa poslednjom željom, stavljeno na brod i pušteno u more. Tri meseca kasnije, 11. maja, žitelji Risa su pronašli brod u jednom zalivu sa očuvanim Gildinim telom. Telo je preneseno u Ris i sahranjeno tamo.

Žitije iz Lanfarkana (12. vek)

Mlađe Žitije Sv. Gilde napisao je Karadog iz Lanfarkana, prijatelj Galfreda iz Monmuta i njegovih normanskih patrona. Žitije je napisano u 12. veku na osnovu Žitija Sv. Kadoka. Prema ovom izvoru Gilda je bio sin škotskog kralja Naua. Nau je, navodno, imao dvadeset i četiri sina, koji su svi redom bili pobedonosni ratnici. Gilda je u mladosti proučavao književnost, a zatim je napustio domovinu i otišao u Galiju, gde je ostao na studijama sedam godina. Kada se vratio, doneo je sa sobom bogatu biblioteku, i postao je tražen učitelj. U sve tri kraljevine u Britaniji, Gilda je važio za najcenjenijeg učitelja.

U ovoj verziji žitija, Gilda je bio savremenik kralja Artura, koga je cenio i želeo da sledi. Međutim, Gildina braća su se stalno bunila protiv njihovog zakonitog vladara. Gildin najstariji brat Hjuel nije hteo da se pokori bilo kom vladaru, čak ni Arturu. Hjuel je često odlazio iz Škotske kako bi zametao kavgu i donosio plen. Tokom jedne od pljački, Hjuela je stigao i pogubio Artur. Kada su vesti o Hjuelovoj smrti stigle do Gilde u Irskoj, svetac je bio oprhvan tugom, ali je našao snagu da oprosti Arturu i moli se za spas njegove duše. Gilda je tada otputovao u Britaniju, gde se lično susreo sa Arturom, poljubio ga dok ga je kralj molio za oprost. Artur je prihvatio epitimiju zbog ubistva Gildinog brata.

Nakon ovih dešavanja Gilda je bio predavač u školi Sv. Kadoka, pre nego što se povukao na tajno ostrvo na sedam godina. Pirati sa Orknijskih ostrva su opljačkali Gildino ostrvo i odveli njegove prijatelje kao roblje. Ožalošćeni Gilda je tada napustio ostrvo i otišao u Glastonberi u zemlji kralja Melvasa, vladara Samerseta. Melvas je oteo i silovao Arturovu ženu Ginevru koju je zatim odveo u utvrđeni Glastonberi. Artur je stigao sa namerom da opsedne grad, ali je Gilda posredovao između dvojice kraljeva koji su sklopili mir pošto je Melvas oslobodio Ginevru. Željan pustinjačkog života, Gilda se povukao na obalu reke kod Glastonberija gde je sagradio isposnicu. Kada je preminuo sahranjen je u Glastonberijskoj opatiji, ispod poda crkve Sv. Marije.

Kult

Gildine mošti su poštovane u opatiji koju je osnovao u Risu sve do 10. veka kada su prenesene u Beri. U 18. veku, navodno, prebačene su dalje u katedralu u Vanu. Gilda se poštuje i kao svetac zaštitnik nekoliko crkava i manastira u Bretanji i njegovo ime se slavi 29. januara.

Kasnija tradicija

Gildi se pripisuje i crkvena himna poznata pod nazivom Oklop (lat. Lorica), molitva za izbavljenje od zla, koja sadrži reči na hiberno-latinskom. Pripisuje mu se i izreka zabeležena u rukopisu br. 27 iz Lanstefana.

U velškom spisu o geneologiji svetaca pod nazivom Potomak sveca (vel. Bonedd y Saint) zabeleženo je kako je Gilda imao tri sina i kćer. Gvinog i Nejtan se spominju u najstarijim varijantama spisa, zajedno sa sestrom Dolgar. U kasnijim verzijama spominje se i treći sin Tajdoh. Jolo Morganug je dodao i Sv. Kenida na spisak Gildinih potomaka.

Istoričar Dejvid Damvil smatrao je da je Gilda bio učitelj Finijana iz Movila, koji je pak bio učitelj Sv. Kolumbi iz Jone.

Sv. Gilda i kralj Artur

Prema Velškim analima, Gilda je bio savremenik kralja Artura. Međutim, u svom delu Gilda nigde ne spominje Artura poimence.

Izvor Sv. Gilde, Magoar, Bretanja

Žitije iz Lanfarkana sadrži i najraniju verziju epizode o otmici Ginevre, čestu u kasnijoj književnosti o Arturu. Karadog je takođe zapisao da su se Gildina braća pobunila protiv Artura odbijajući da ga prihvate za gospodara. Artur je gonio Hjuela, najstarijeg od braće, i na kraju ga ubio. Hjuelovo neprijateljstvo prema Arturu bilo je, izgleda, popularna tema: u velškoj proznoj priči Kulvič i Olven, napisanoj oko 1100. godine, Hjuel se pominje kao Arturov neprijatelj. U severnom Velsu dugo se održala tradicija da je Hjuel pogubljen u Ritinu, gde je na gradskom trgu čuvan kamen za pogubljenja. Drugi Gildin brat, Kelin, smešten je u severoistočni kutak Anglsija.

O propasti i osvajanju Britanije

Glavni članak: O propasti i osvajanju Britanije

Glavno Gildino delo, O propasti i osvajanju Britanije i plačnom prekoru kraljevima, prvacima i sveštenicima (lat. De Excidio et Conquestu Britanniae ac flebili castigatione in reges, principis et sacerdotes), je propoved u stodeset kratkih poglavlja u kojoj se osuđuju dela autorovih savremenika, svetovnjaka i sveštenika. Prvi deo, Istorija (lat. Хисториа); 1-26 poglavlje) sastoji se od Gildinog uvoda i kratkog izlaganja o rimskoj Britaniji od rimskog osvajanja u doba principata sve do Gildinog vremena. Opisao je dela Rimljana i žalbe Brita koji su, na kraju, uputili rimskoj vojsci, koja se povukla u Galiju, poslednju molbu za pomoć. Gilda je svoje sunarodnike Brite korio zbog njihovih grehova, ali je i hvalio junake poput Ambrozija Aurelijana koga je prvi pomenuo kao vođu otpora nadolazećim Saksoncima. Pod vođstvom Ambrozija Aurelijana, udruženi Briti su potukli Saksonce u bici na Badonskom gorju. Sam Gilda piše da je rođen u godini ove bitke, što je i jedini autobiografski podatak u njegovoj istoriji. Ovaj okršaj se ne može precizno datovati. Uzima se da se bitka odigrala negde između 494. i 516. godine. U kasnojoj tradiciji, pobeda nad Saksonima na Badonskom gorju se pripisuje kralju Arturu.

Drugi deo Gildinog dela, od 27. do 110. poglavlja naziva se Poslanice (lat. Epistola). U njima autor iznosi optužbe na račun kraljeva, prvaka i sveštenika. Osuđuje petoricu britskih kraljeva: Konstantina, Aurelija Konana, Vortiporija, Kuneglasa i Melgona. Ovi vladari poznati su samo iz poglavlja 27-36 Gildine istorije. Zatim Gilda u poglavljima 37-63 napada kneževe, a na kraju i sveštenike u poglavljima 66-110. Prekori sveštenstvu pisani su u skladu sa biblijskim obrascima pa se danas u istoriografiji smatraju za najmanje verodostojan deo čitavog spisa .

Gildina dela objavljena su u tomu 69 serije Patrologia Latina.

Literatura

• Anonymous (1884), The Holy Bible, New York: American Bible Society 
• Miloš Antonović (2007), Narativni izvori za istoriju Evrope, Srednji vek, Beograd: Utopija 
• Giles, John Allen, ur. (1841), The Works of Gildas and Nennius, London: James Bohn  — English translation
• Giles, John Allen, ur. (1847), History of the Ancient Britons, II (Second izd.), Oxford: W. Baxter (objavljeno 1854)  — na latinskom jeziku
• Lloyd, John Edward (1911), A History of Wales from the Earliest Times to the Edwardian Conquest, I (2nd izd.), London: Longmans, Green, and Co (objavljeno 1912) 

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Gilda Mudri na Vikimedijinoj ostavi Šablon:Wikisource author

• Gildas na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski) (In the English translation Mount Badon is called "Bath-hill".)
• The Life of Gildas, hagiografija anonimnog monaha iz Risa u Bretanji.
• The Life of Gildas, hagiografija Karadoga iz Lanfarkana.
• Gildas and The History of the Britons commentary from The Cambridge History of English and American Literature, Volume 1, 1907–21.
• Vortigernstudies: Gildas (sources)

Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.