Nikola Lakić - Geopolitika Ruske crkve

ПОГЛЕДИ ГЕОПОЛИТИКА РУСКЕ ЦРКВЕ Метафора “Света Русија” последњих година добија снажан идеолошки замајац. Тачније, од када на трон Московске патријаршије долази Кирил 2009. године. У најширем смислу она означава историјску и митску домовину источноправославних народа. Како год, ова кованица све више подстиче географску имагинацију и ствара практична политичка значења. Руске световне власти чешће користе термин “Руски свет”. Ипак, сличности и подударности са “Светом Русијом” не мањкају. Политичко значење им је готово исто у смислу менталног мапирања – ширење руског културног и политичког утицаја у блиским земљама (Украјина, Белорусија, Молдавија и Казахстан) и осталим православним државама. Снажан подстицај за ову руску тежњу даје стара вера у идеју о оригиналности и месијанизму Русије и одбацивање западне културе као декадентне и опасне по човечанство. Руска нација или идеја, како је називао Владимир Соловјев, када се анализира у дубини, замишљена је као метафизичка реалност (Божје провиђење) којој је додељена специјална историјска мисија. Стуб овакве „судбине“ руског народа изградио је још старац Филотеј у 16. веку кроз идеју о Москви као “Вечном граду” – чувару “Вечне истине” од долазећег зла са Запада. Наиме, од пада Константинопоља пред Турцима 1453. године, Москва се прогласила “трећим Римом” и чуваром “изворног” хришћанства од апокалиптичних сила хаоса. Иначе, Руси су тада сам пад Константинопоља фаталистички протумачили као „гнев Божији“ због претходно потписане Фирентинске уније између 18 бр. 1456 / 19.01.2018. Васељенске патријаршије и Римокатоличке цркве 1439. године. Зато, у Кремљу преовладава уверење да Русија непрестано треба да тежи одвајању од „перверзне“ европске цивилизације, као што је то тврдио гроф Николај Трубецки, и поврати јој духовну снагу којом треба да поведе православни свет ка хришћанском избављењу. Данас, “Света Русија” овако звучи када казује патријарх московски и све Русије Кирил: ”Русија је место које ће дати нови живот Универзуму и избавити човечанство.” „Само слеп човек не би приметио да нам се ближе претећи тренуци историје, о којима је говорио апостол и јеванђелиста Јован“, увелико руски патријарх Кирил шири потребу за уједињеном борбом против “злог” дела човечанства. Заправо, план је да се Русија постави као нови културни центар Европе, али тако да буде, пре свега, духовни гравитациони центар за све православне земље. “Света Русија” и “Руски свет” дају идеални морални оквир за такав план руске спољне политике. Стога, руски председник Путин позамашно користи Руску православну цркву за амбицију ширења сфере утицаја са циљем да Русији поврати некадашњу царску величину и статус глобалне силе. Такве амбиције постале су јасне након историјског сусрета папе Франческа и руског ПОГЛЕДИ патријарха Кирила. Њихов сусрет догодио се на Куби, 12. фебруара 2016. године. Постало је јасно да Москва жели да створи глобални утисак да је патријарх московски и све Русије нови лидер православних земаља и верника. Шири стратешки план је био да се добије сагласност папе за учвршћивање позиције Русије у Сирији и Ираку као заштитнице тамошњих хришћана. Слично некадашњој улози коју је царска Русија добила од Турске 1774. године, састанак је, заправо, послужио искључиво за геостратешке циљеве Русије. Васељенском патријарху Бартоломеју I, као првом међу једнаким патријарсима Православне цркве, пољуљана је неизбежно лидерска позиција и ауторитет. Међутим, ово није први пут да Русија употребљава Православну цркву зарад геополитичких циљева. Некадашњи Совјетски Савез активно је користио митрополита Никодима за развијање чврстих веза са светским хришћанским лидерима, о чему посебно сведочи његово присуство на устоличењу папе Јована Павла I 1978. године. Геополитички интереси превладали су и у одлуци Руске православне цркве да не учествује на Свеправославном сабору на Криту, јуна 2016. године. На сабор нису дошле делегације помесне Бугарске, Грузијске и Антиохијске православне цркве, укључујући Руску православну цркву, стога, на сабору није представљено више од половине православног света. Бугарски теолог Калин Бугарска Јанакијев је јавно истакао да се православна црква још једном понела као “стари алат” Руске православне цркве и руске политике. Због тога, легитимет сабора није добио одговарајућу снагу, иако је први такав скуп још од 787. године. Позиција председавајућег васељенског патријарха Бартоломеја је несумњиво још једном била угрожена. Тежња Руске цркве за контролом православног света показује и недавно започета процедура признавања аутокефалности Украјинској православној цркви, иако би то требало да буде надлежност васељенског патријарха, што очито говори о жестоком ојачавању разлика између Москве и Васељенске патријаршије, у смислу вођства и примата. Патријаршија у Истанбулу себе види као монарха међу православним светом, док са друге стране, Руска патријаршија упорно себе исто тако жели да представи. Да Москва тражи супремацију у православном свету постало је коначно јасно прошлог месеца на обележавању стогодишњице обнове Руске патријаршије након Октобарске револуције 1917. године. Патријарх Кирил је угостио близу 400 православних епископа из Русије и широм света, укључујући представнике источноевропских земаља и Блиског истока, као и црквених лидера из Александрије, Албаније, Јерусалима и Кипра. Недостајао је упадљиво васељенски патријарх Бартоломеј. Према речима Грегорија Папаса, Путин је овом приликом себи коначно пружио прилику “да се представи као политички бранитељ православног хришћанства широм света.“ Дакле, основна компонента Путиновог свеукупног геополитичког плана постало је интензивирање православних веза између Руса и православних народа, посебно православаца са Балкана где је утицај НАТО и ЕУ најприсутнији. Ово укључује не само Србе, Црногорце и Македонце, већ и Грке, Бугаре и Румуне, чије су државе у НАТО-у, али чије би верско „буђење“ и „подизање“ могло лако поткопати НАТО изнутра, тврди професор Филип Ковачевић са Универзитета Сан Франциско. Никола Лакић бр. 1456 / 19.01.2018. 19