Kratak i nespektakularan film ispunjen apsurdom i crnim humorom. Iako bi svaka scena trebalo da bude ispunjena spiritualnošću, nje nema - sveštenik prosto obavlja svoj posao, i to sa manje entuzijazma od vodoinstalatera koji otčepljuje wc šolju; rođaci bolesnice se žale da je izabrao pogrešne molitve; razgovori o teološkim pitanjima se izbegavaju.
Umesto sveštenika uslužni delatnik, umesto vernika mušterije, umesto spiritualnosti učmalost svakodnevnih obaveza.
Када су Немци запосели 1941. године Трепчу, највећи рудник олова у Европи, тако значајан за њихово наоружање, рудари овог рудника, разних националности, познати по својим предратним штрајковима, започињу са диверзијама.
Повући паралеле са актуелним дешавањима око Рио Тинта и копања литијума по наредби и за рачун ЕУ и Немачке
Journalist: "Do they understand your films in Europe?"
Ousmane Sembène: "To be clear - Europe is not my center." Europe is a periphery. After 100 years here they don't speak my language. I speak theirs. My future does not depend on Europe. So, I would like them to understand, but that doesn't change things. Take a map of Africa, push in Europe and the USA and there will be more places. Why should I be a sunflower and turn towards the sun? I am the sun".
Unconventional cinematic experience. Minimalism storytelling contemplates the richness of cinematography which acquaints the viewer with surroundings - both landscape and and culture. The slow pace of the narrative allows us to feel, or taste, the internal struggle of the protagonist without knowing his entire story, or any of it at all. As the title says, this movie is more about tasting/feeling than knowing the story, struggle, and motifs...
